недеља, 10. фебруар 2013.


Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз) 



Ка­та­комб­на Ти­хо­нов­ска Цр­ква 1974. го­ди­не (1)


Исти­на, у по­чет­ку свог пи­сма Сол­же­њи­цин пи­ше: „Све­стан сво­је не­при­пре­мље­но­сти за исту­па­ње по цр­кве­ном пи­та­њу пред са­бра­њем све­ште­но­слу­жи­те­ља и је­ра­ра­ха, ...ја са­мо мо­лим за раз­у­ме­ва­ње у од­но­су на мо­је евен­ту­ал­не гре­шке у тер­ми­но­ло­ги­ји, или у ра­су­ђи­ва­њу о са­мој ства­ри”, а на кра­ју се по­но­во огра­ђу­је: „Ја не ми­слим за се­бе да сам по­зван да ре­ша­вам цр­кве­на пи­та­ња”. За­то је, без ика­квог ома­ло­ва­жа­ва­ња Сол­же­њи­ци­на, ко­ји је та­ко убе­дљи­во и прав­до­љу­би­во го­во­рио на дру­ге те­ме, а ра­ди оних ко­ји же­ле да зна­ју исти­ну, по­треб­но ука­за­ти на ње­го­ве по­гре­шке у од­но­су на Истин­ски-Пра­во­слав­ну Ру­ску Цр­кву, ка­ко у чи­ње­ни­ца­ма та­ко и у бо­го­сло­вљу. 

Ис­па­ло је да су ове Сол­же­њи­ци­но­ве по­гре­шке има­ле сре­ћан за­вр­ше­так: за­хва­љу­ју­ћи њи­ма, не­ки љу­ди, ко­ји су рас­по­ла­га­ли тач­ни­јим све­до­чан­стви­ма о цр­кве­ном жи­во­ту у Со­вјет­ском Са­ве­зу, ди­рект­но су се из­ја­сни­ли, опо­вр­га­ва­ју­ћи ње­го­ву тврд­њу да та­мо не­ма „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је”. 
1) У крат­кој би­о­гра­фи­ји мла­дог Вла­ди­ми­ра Оси­по­ва, ко­ји је че­ти­ри го­ди­не био уред­ник не­ка­да­шњег са­ми­здат­ског ча­со­пи­са „Ве­че”, ча­со­пи­са ко­ји се од­ли­ко­вао ја­сним на­ци­о­нал­но-па­три­от­ским и пра­во­слав­ним усме­ре­њем и ко­ји је из­ра­жа­вао „сла­вја­но­фил­ску” по­зи­ци­ју у са­вре­ме­ној Ру­си­ји, по­сто­ји јед­но ка­рак­те­ри­стич­но ме­сто ко­је све­до­чи о ду­го­трај­но­сти жи­во­та Ка­та­комб­не Цр­кве у Ру­си­ји. У члан­ку Алек­се­ја Ки­се­ље­ва, за­сно­ва­ном на ин­тер­вјуу Ана­то­ли­ја Ле­ви­ти­на (Кра­сно­ва), ре­че­но је да је Оси­пов (4), ка­да је 60-тих го­ди­на био у кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру, срео та­мо „чуд­ног стар­ца, ко­га сви за­то­че­ни­ци зо­ву „вла­ди­ка”. То је био Ми­хаил, епи­скоп Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве. Он је на Оси­по­ва оста­вио сна­жан ути­сак - ве­ро­ват­но га је тај су­срет вра­тио ве­ри”. Већ и са­мо ово по­ми­ња­ње ка­та­комб­ног епи­ско­па у са­вре­ме­ном Со­вјет­ском Са­ве­зу, као и по­ми­ња­ње ње­го­вог ути­ца­ја на мла­ди на­ра­штај оних ко­ји тра­га­ју за ве­ром, пред­ста­вља ва­жно све­до­чан­ство о Истин­ском Пра­во­сла­вљу у Ру­си­ји. На сре­ћу, за­хва­љу­ју­ћи упра­во Кра­сно­ву и дру­гим из­во­ри­ма, ми са­да има­мо ја­сни­ју пред­ста­ву о по­сто­ја­њу ка­та­комб­них епи­ско­па у Со­вјет­ском Са­ве­зу. 
2) Ме­сеч­ни пре­глед „Ре­ли­ги­ја и ате­и­зам у Со­вјет­ском Са­ве­зу”, ко­ји је у Мин­хе­ну из­да­вао Н. Те­о­до­ро­вич (5), об­ја­вио је од­лом­ке из три пи­сма до­би­је­на од осо­ба не­мач­ког по­ре­кла ко­је су не­дав­но еми­гри­ра­ле из Со­вјет­ског Са­ве­за и ко­је су не­за­ви­сно јед­на од дру­ге ре­а­го­ва­ле на ми­шље­ње Сол­же­њи­ци­на о Ка­та­комб­ној Цр­кви. Је­дан од њих пи­ше: 
Ва­ше прет­по­став­ке да су чла­но­ви ИПЦ са­мо пре­ста­ре­ли љу­ди, из вре­ме­на рас­ко­ла од 1927. го­ди­не, иза­зва­ле су осмех на мом ли­цу. Они ко­је сам ја лич­но по­зна­вао, ро­ђе­ни су по­сле 1927. го­ди­не, ма­да има и та­квих ко­ји пам­те по­ме­ну­ту го­ди­ну. 
Код њих по­сто­је мо­ли­тве­на са­бра­ња без об­ре­да, на ко­ји­ма чи­та­ју Све­то Пи­смо и ду­хов­не књи­ге. Мо­ле се углав­ном за бу­ђе­ње ве­ре у ру­ском на­ро­ду. На сво­ја бо­го­слу­же­ња они по­не­кад пу­шта­ју мла­де љу­де, ако су си­гур­ни да их ови не­ће из­да­ти ми­ли­ци­ји или КГБ-у. Што се ма­ње о њи­ма зна - то бо­ље. Али, тре­ба зна­ти да њи­ма не­до­ста­ју књи­ге Све­тог Пи­сма и ду­хов­на ли­те­ра­ту­ра” (6). 
3) Нај­зна­чај­ни­ја све­до­чан­ства о Истин­ски-Пра­во­слав­ној Цр­кви у Ру­си­ји у по­след­њих не­ко­ли­ко ме­се­ци до­ла­зе од ши­ро­ко по­зна­тог бор­ца за „људ­ска пра­ва” у Со­вјет­ском Са­ве­зу, Ана­то­ли­ја Ле­ви­ти­на (Кра­сно­ва), ко­ји је у сеп­тем­бру про­шле го­ди­не на­пу­стио Со­вјет­ски Са­вез и пре­се­лио се у Швај­цар­ску. У мла­до­сти он је у свој­ству ђа­ко­на узео ак­тив­но уче­шће у рас­ко­лу „Жи­ве цр­кве”, но чак и да­нас, иако се одав­но по­ка­јао и вра­тио Пра­во­слав­ној цр­кви, ње­го­ви по­гле­ди мо­гу да се ока­рак­те­ри­шу са­мо као у нај­ве­ћој ме­ри „ли­бе­рал­ни” и „еку­ме­ни­стич­ки”. Ње­го­во све­до­чан­ство о ка­та­комб­ној Цр­кви још је вред­ни­је упра­во због то­га што се ње­му не мо­же при­пи­са­ти ни­ка­ква сим­па­ти­ја пре­ма њој: за ње­га, она пред­ста­вља „сек­ту” и, сход­но то­ме, за­слу­жу­је исто она­кво ува­жа­ва­ње и сло­бо­ду као и сва­ка дру­га сек­та у са­вре­ме­ном Со­вјет­ском Са­ве­зу. 
4) По до­ла­ску на За­пад, где је са­знао да се део ру­ске „ли­бе­рал­не” ин­те­ли­ген­ци­је по­но­во ра­ду­је због „не­по­сто­ја­ња” Ка­та­комб­не Цр­кве, ко­је је ово­га пу­та до­ка­зао Сол­же­њи­цин, Кра­снов је дао још по­дроб­ни­ја све­до­чан­ства о Истин­ски-Пра­во­слав­ној Цр­кви, и то у ин­тер­вјуу па­ри­ском ча­со­пи­су на ру­ском је­зи­ку „Ру­ска Ми­сао” (8). 
Ов­де тре­ба да по­ја­сни­мо не­ко­ли­ко ства­ри, јер су при­ста­ли­це „ли­бе­рал­ног” пра­во­слав­ног бо­го­сло­вља и екли­си­о­ло­ги­је сво­јим емо­ци­о­нал­ним до­ка­зи­ма та­ко за­мр­си­ли ово пи­та­ње, да је по­ста­ло ве­о­ма те­шко ви­де­ти све ја­сно и у пра­вом све­тлу. 
Пре све­га, ре­ћи ће­мо да ни­ко од оних ко­ји у Ру­си­ји и ван ње оп­ту­жу­ју је­рар­хи­ју Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, не чи­ни то због ње­них лич­них гре­хо­ва, не­го због од­ступ­ни­штва, и да ни­ко не „про­кли­ње” и не осу­ђу­је ни оби­чан на­род, ко­ји од­ла­зи у отво­ре­не цр­кве у Со­вјет­ском Са­ве­зу, ни­ти пак ис­кре­не све­ште­ни­ке, ко­ји слу­же она­ко ка­ко је то већ мо­гу­ће под не­чо­веч­ним при­ти­ском ко­му­ни­стич­ке вла­сти, па чак ни са­ме је­рар­хе од­ступ­ни­ке; они ко­ји то твр­де, јед­но­став­но се кле­вет­нич­ки од­но­се пре­ма по­зи­ци­ји ко­ју су за­у­зе­ли истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни. Сма­тра­ју­ћи ду­хов­ни­штво и вер­ни на­род Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је за уче­сни­ке од­ступ­ни­штва и рас­ко­ла, истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни се пре­ма њи­ма од­но­се са са­стра­да­ва­њем и љу­ба­вљу; али у исто вре­ме, они го­во­ре исти­ну о њи­ма и од­би­ја­ју да уче­ству­ју у њи­хо­вим де­ли­ма, или да има­ју мо­ли­тве­но или ли­тур­гиј­ско оп­ште­ње са њи­ма, оста­вља­ју­ћи ко­нач­ни суд бу­ду­ћем сло­бод­ном Све­ру­ском Са­бо­ру, ка­да до ње­га до­ђе, ако то Бо­гу бу­де угод­но. У исто­ри­ји Цр­кве на та­квим Са­бо­ри­ма ка­жња­ва­ни су они ко­ји су би­ли нај­ви­ше кри­ви, док је не­ду­жним след­бе­ни­ци­ма рас­ко­ла би­ло опра­шта­но и они су при­са­је­ди­ња­ва­ни Цр­кви (као што је ре­че­но у по­сла­ни­ци св. Ата­на­си­ја Ве­ли­ког Ру­фи­ни­ја­ну). 
Као дру­го, истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни ни­ка­ко не сма­тра­ју „Мо­сков­ску па­три­јар­ши­ју” за јед­но­став­но „па­лу”, а ње­не след­бе­ни­ке за је­ре­ти­ке или не­зна­бо­шце. Ме­ђу рас­ко­ли­ма и од­ступ­ни­штви­ма по­сто­ји раз­ли­ка. Што је све­жи­ји рас­кид са Истин­ском Цр­квом Хри­сто­вом и што је он ви­ше иза­зван спо­ља­шњим, а не уну­тра­шњим раз­ло­зи­ма, то је ве­ћа мо­гућ­ност за по­нов­но сје­ди­ње­ње от­па­лих са Цр­квом. Ра­ди чи­сто­те Цр­кве Хри­сто­ве, истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни тре­ба да се др­же одво­је­но од рас­кол­ни­ка, ука­зу­ју­ћи им на пут по­врат­ка ка истин­ској Цр­кви Хри­сто­вој. Кад Сол­же­њи­цин у сво­ме пи­сму пи­ше: „Љу­ди у ве­ћи­ни ни­су све­ти, не­го су обич­ни. Ве­ра и бо­го­слу­же­ње при­зва­ни су да пра­те њи­хов оби­чан жи­вот, а не да стал­но зах­те­ва­ју нај­у­зви­ше­ни­ји под­виг” – он го­во­ри гла­сом људ­ског здра­вог ра­зу­ма, али не и гла­сом хри­шћан­ске исти­не. Да, за­и­ста: истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у Ру­си­ји су са­да хе­ро­ји, под­ви­жни­ци Пра­во­сла­вља, и сва исто­ри­ја Цр­кве Хри­сто­ве је - исто­ри­ја про­сла­вља­ња Хри­сто­вих под­ви­жни­ка. „Обич­ни љу­ди” иду за под­ви­жни­ци­ма, а не обр­ну­то. Узор је - хе­рој­ство, под­ви­жни­штво, а не „оби­чан жи­вот”. Ако ми­сле да оста­ну пра­во­слав­ни, а не да иду да­ље пу­тем од­ступ­ни­штва, он­да је за „обич­не” пра­во­слав­не хри­шћа­не у Ру­си­ји ис­по­ве­да­ње Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве са­да ап­со­лут­но нео­п­ход­но. 
По­ја­снив­ши ове тач­ке, вра­ти­мо се са­да на став Сол­же­њи­ци­на и за­штит­ни­ка Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, да се из­дај­ство ње­них је­ра­ра­ха не ти­че вер­ног на­ро­да. То ми­шље­ње за­сно­ва­но је на ап­со­лут­но не­пра­вил­ном по­гле­ду на при­ро­ду Цр­кве, по­гле­ду ко­ји одва­ја је­рар­хе од вер­ног на­ро­да, и до­пу­шта мо­гућ­ност да се цр­кве­ни жи­вот од­ви­ја „нор­мал­ним то­ком” не­за­ви­сно од то­га шта се до­га­ђа са цр­кве­ним по­гла­ва­ри­ма. На­про­тив, це­ло­куп­на исто­ри­ја Цр­кве Хри­сто­ве убе­ђу­је нас упра­во у су­прот­но. Ко је За­пад­ну Цр­кву од­вео у од­ступ­ни­штво, рас­кол и је­рес, ако не рим­ски епи­ско­пи? Да ли су обич­ни ри­мока­то­ли­ци кри­ви због то­га што се да­нас, као нај­ве­ћа „хри­шћан­ска” гру­па­ци­ја у све­ту, на­ла­зе из­ван Цр­кве Хри­сто­ве, и што са­да, да би се вра­ти­ли Истин­ској Цр­кви, тре­ба не са­мо да се од­рек­ну не­пра­вил­ног рим­ског уче­ња, не­го и да пот­пу­но про­ме­не свој на­чин раз­ми­шља­ња, и да за­бо­ра­ве ла­жну по­бо­жност ко­ја им је пре­да­та упра­во од стра­не њи­хо­вог епи­ско­па­та? Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја, исти­на, до­зво­ља­ва ри­мока­то­ли­ци­ма да при­ма­ју ње­не Све­те Тај­не, и већ је ин­ди­рект­но при­хва­ти­ла еку­ме­ни­стич­ко уче­ње о то­ме да ка­то­ли­ци та­ко­ђе пред­ста­вља­ју „део Цр­кве”. Али та чи­ње­ни­ца са­мо по­ка­зу­је ка­ко је да­ле­ко Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја оти­шла у сво­јој ла­жној екли­си­о­ло­ги­ји од ва­се­љен­ске пра­во­слав­не цр­кве­не тра­ди­ци­је, и ка­ко Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква пра­вил­но по­сту­па ка­да од­би­ја оп­ште­ње са цр­квом ко­ја не са­мо да до­зво­ља­ва без­бо­жни­ци­ма да јој дик­ти­ра­ју по­ступ­ке, не­го и отво­ре­но про­по­ве­да са­вре­ме­не је­ре­си еку­ме­ни­зма и хи­ли­ја­зма (9). Ако у Ру­си­ји не бу­де по­но­во ус­по­ста­вљен нор­ма­лан пра­во­слав­ни жи­вот, Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја ће оти­ћи пу­тем ри­мока­то­ли­штва и на кра­ју кра­је­ва ће уве­ну­ти и умре­ти у од­ступ­ни­штву, а њој по­слу­шни не­ви­ни љу­ди без ика­кве сум­ње на­ћи ће се ван Цр­кве Хри­сто­ве! Та­да ће још са­мо они ко­ји су са­чу­ва­ли је­дин­ство са истин­ски-пра­во­слав­ним ру­ским хри­шћа­ни­ма на­ла­зи­ти уну­тар цр­кве­не огра­де спа­се­ња.
Ка­рак­те­ри­стич­ну по­сле­ди­цу ан­ти­пра­во­слав­ног му­дро­ва­ња про­тив ко­га се бо­рио св. Мак­сим пред­ста­вља и по­след­њи по­ку­шај Ру­ске ми­тро­по­ли­је у Аме­ри­ци (10) да уни­шти ис­по­вед­нич­ку по­зи­ци­ју Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве. У истом пи­сму Тре­ћем Све­за­гра­нич­ном Са­бо­ру, Сол­же­њи­цин је из­ра­зио сво­је раз­о­ча­ра­ње због цр­кве­не раз­је­ди­ње­но­сти у ру­ском ра­се­ја­њу. Епи­ско­пи Са­бо­ра из­ра­зи­ли су спрем­ност да још јед­ном по­ку­ша­ју да се ује­ди­не са Аме­рич­ком ми­тро­по­ли­јом и Па­ри­ским ег­зар­ха­том, уз услов да то је­дин­ство бу­де у Исти­ни, а не кроз ком­про­мис. Ка­да је у пи­та­њу Ми­тро­по­ли­ја, глав­ну пре­пре­ку пред­ста­вља „ауто­ке­фал­ност” до­би­је­на 1970. го­ди­не од Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, по це­ну при­зна­ва­ња пот­пу­не „ка­но­нич­но­сти” и „пра­во­слав­но­сти” сер­ги­јан­ске цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је. У раз­ме­ни пи­са­ма са Аме­рич­ком ми­тро­по­ли­јом, ми­тро­по­лит Фи­ла­рет (Пр­во­је­рарх Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве) је скре­нуо па­жњу на ту пре­пре­ку, на шта му је ми­тро­по­лит Ири­неј од­го­во­рио: „У Цр­кви је увек би­ло не­су­гла­си­ца, спо­ро­ва и тра­же­ња... Не­ка ми чак и на раз­ли­чит на­чин схва­та­мо сво­је уче­шће у бор­би за исти­ну Хри­сто­ву у све­ту и у на­па­ће­ној Ру­си­ји. Па зар ће то да на­ру­ши на­ше је­дин­ство у Хри­сту? Ми не пред­ла­же­мо ни­шта не­мо­гу­ће... Ми пред­ла­же­мо са­мо уки­да­ње за­бра­не по­се­ћи­ва­ња хра­мо­ва је­дан дру­го­ме и уки­да­ње за­бра­не да се за­јед­но мо­ли­мо и да за­јед­но при­ма­мо Све­те Тај­не”. 
Да­кле, зар ни­је већ вре­ме да истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни сло­бод­ног све­та по­диг­ну глас у за­шти­ту зга­же­не Исти­не? Или са­мо про­го­ње­ни пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у Ру­си­ји има­ју хра­бро­сти да сме­ло ис­ту­пе про­тив ла­жи и ли­це­мер­ја цр­кве­них по­гла­ва­ра и да об­ја­ве сво­је одва­ја­ње од је­ра­ра­ха-од­ступ­ни­ка, на те­ме­љу исти­не и на­че­ла Пра­во­сла­вља? С тач­ке гле­ди­шта цр­кве­ног прин­ци­па, ствар је ов­де иста као и та­мо; раз­ли­ка је са­мо у то­ме што у Со­вјет­ском Са­ве­зу је­рар­си уче­ству­ју у од­ступ­ни­штву очи­глед­но под при­ти­ском ате­и­ста, док у сло­бод­ном све­ту је­рар­си то чи­не сло­бод­но. И ако не­ко на­ив­но ми­сли да су па­ри­ска и аме­рич­ка „ју­рис­дик­ци­ја” још увек „кон­зер­ва­тив­не” и да ни­су у зна­чај­ној ме­ри по­го­ђе­не еку­ме­ни­стич­ким лу­ди­лом „грч­ког пра­во­сла­вља”, не­ка про­чи­та у ру­ском еми­грант­ском ча­со­пи­су „Ру­ска ми­сао” (од 20. фе­бру­а­ра 1975. год), под на­сло­вом „Еку­ме­ни­зам у цр­кви Па­ри­ске Бо­го­мај­ке”, из­ве­штај о „гран­ди­о­зној еку­ме­ни­стич­кој мо­ли­тви ка­то­ли­ка, пра­во­слав­них и про­те­ста­на­та, ко­ју су пред­во­ди­ли па­ри­ски над­би­скуп, кар­ди­нал Мар­ти, ег­зарх ва­се­љен­ског па­три­јар­ха, ми­тро­по­лит Ме­ле­ти­је и пред­став­ник про­те­стант­ске фе­де­ра­ци­је, го­спо­дин Кур­ву­а­зје”. Хор и све­штен­ство ру­ске („евло­ги­јан­ске”) цр­кве у Па­ри­зу узе­ли су пу­но уче­шће у „гран­ди­о­зној еку­ме­ни­стич­кој мо­ли­тви” са је­ре­ти­ци­ма (грех због ко­га, по све­ште­ним ка­но­ни­ма, под­ле­жу од­лу­че­њу), а про­то­ђа­кон је, у пот­пу­ном од­је­ја­ни­ју, „сво­јим моћ­ним ба­сом, гро­мо­гла­сно” про­чи­тао Је­ван­ђе­ље, по­кло­нив­ши се три­ма пред­сто­ја­те­љи­ма овог ску­па као пра­во­слав­ним епи­ско­пи­ма. Као ре­зул­тат „те­шко да је за осам ве­ко­ва по­сто­ја­ња цр­ква Но­тр-Дам чу­ла та­кво чи­та­ње ре­чи Бо­жи­је и ра­зу­мљи­во је да су при­сут­ни би­ли за­ди­вље­ни” - за­ди­вље­ни драм­ски ефект­ним гла­сом, ко­ји је при­сут­ни­ма по­мо­гао да за­кло­не пут ка спа­се­њу, не усу­ђу­ју­ћи се да им са­оп­шти да се на­ла­зе из­ван Цр­кве Хри­сто­ве. 



Мно­ги пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у сло­бод­ном све­ту би­ли су за­пре­па­шће­ни и уз­не­ми­ре­ни оним што је у свом пи­сму упу­ће­ном Тре­ћем Све­за­гра­нич­ном Са­бо­ру Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, ко­ји се са­стао у сеп­тем­бру 1974. го­ди­не у Све­то-Тро­јиц­ком ма­на­сти­ру у Џор­дан­ви­лу, на­пи­сао у све­ту по­зна­ти ру­ски пи­сац Алек­сан­дар Сол­же­њи­цин, ко­ји са­да (2) жи­ви у из­гнан­ству у Швај­цар­ској. Он је на­пи­сао да „да­нас не тре­ба под­ме­та­ти има­ги­нар­ну сли­ку Ка­та­комб­не Цр­кве, уме­сто ре­ал­ног ру­ског пра­во­слав­ног на­ро­да”, по­ри­чу­ћи и са­мо по­сто­ја­ње „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је” и од­вра­ћа­ју­ћи је­рар­хе Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве од „со­ли­да­ри­са­ња са та­јан­стве­ном, без­гре­шном, али и бес­те­ле­сном ка­та­ком­бом”. Не­при­ја­те­љи истин­ског Пра­во­сла­вља и за­штит­ни­ци сер­ги­јан­ске Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, од­мах су ис­ко­ри­сти­ли ове фра­зе за сво­је соп­стве­не про­па­ганд­не ци­ље­ве, об­ја­вљу­ју­ћи их под на­сло­ви­ма као што је „Не­ма Ка­та­комб­не Цр­кве” (3). За­и­ста, успе­ху об­но­вљен­ског „пра­во­сла­вља” мно­го би до­при­не­ло ка­да би им по­шло за ру­ком да до­ка­жу - или, у крај­њој ли­ни­ји, да до­вољ­но гла­сно об­ја­ве - ка­ко у Ру­си­ји не­ма Кат­комб­не Цр­кве, и да у Со­вјет­ском Са­ве­зу пра­во­сла­вље по­сто­ји са­мо у сво­јој об­но­вљен­ској, сер­ги­јан­ској ва­ри­јан­ти, ко­ју све­ту при­ка­зу­је Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја, ко­ја, по ми­шље­њу Сол­же­њи­ци­на, ни нај­а­ма­ње ни­је „па­ла”, не­го пред­ста­вља истин­ску Ру­ску Пра­во­слав­ну Цр­кву. Ова­кве Сол­же­њи­ци­но­ве из­ја­ве иза­зи­ва­ју ва­жна пи­та­ња, и прак­тич­на и бо­го­слов­ска. 


„А. И. Сол­же­њи­цин ни­је имао при­ли­ку да се срет­не са чла­но­ви­ма те Цр­кве. Ја сам се­део са њи­ма у за­тво­ру и ра­дио за­јед­но са њи­ма у рад­но-по­прав­ној ко­ло­ни­ји. То су ду­бо­ко ве­ру­ју­ћи љу­ди, и ве­о­ма по­сто­ја­ни у ве­ри. Њих про­го­не због при­пад­но­сти тој за­бра­ње­ној Цр­кви”. 
Дру­га осо­ба пи­ше: „’Ка­та­комб­на’ и ’тај­на’ Цр­ква - то су на­зи­ви ко­ји се за њу ко­ри­сте ов­де. У Со­вјет­ском Са­ве­зу она се на­зи­ва ’Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква’ или ’Ти­хо­нов­ска Цр­ква’. Њој при­па­да­ју пра­во­слав­ни, ду­бо­ко ве­ру­ју­ћи љу­ди, ко­ји не при­зна­ју офи­ци­јел­ну Цр­кву. Због то­га их власт про­го­ни. Ја знам мно­ге ко­ји су са­да на сло­бо­ди, али не­ћу да на­во­дим њи­хо­ва име­на или пре­би­ва­ли­шта”. 
Тре­ће пи­смо да­је још пот­пу­ни­ји опис жи­во­та Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве, у ко­јој слу­жбе по­не­кад са­вр­ша­ва­ју мо­на­си, мо­на­хи­ње и мир­ја­ни. „Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква има је­рар­хи­ју али њен ве­ћи део је у за­тво­ру или у по­прав­ним ко­ло­ни­ја­ма. Чла­но­ви ИПЦ сво­је слу­же­ње вр­ше пре­ма пра­ви­ли­ма Пра­во­слав­не Цр­кве. Ако не­ма­ју све­ште­но ли­це, он­да слу­жбу оба­вља не­ко од нај­бо­ље упу­ће­них. Ме­ни су по­зна­ти љу­ди ко­ји се ни­су же­ни­ли и ко­ји су се од де­тињ­ства по­све­ти­ли Бо­гу, они та­ко­ђе оба­вља­ју слу­жбе. То су по пра­ви­лу вр­ло че­сти­ти љу­ди, ко­ји во­де мо­рал­но чист жи­вот. У Со­вјет­ском Са­ве­зу чла­но­ви ИПЦ одво­је­ни су од ути­ца­ја све­та на жи­вот и у пот­пу­но­сти су по­све­ће­ни Бо­гу. Ве­ћи део вер­них у ИПЦ сво­је слу­же­ње про­во­ди под ру­ко­вод­ством ру­ко­пло­же­них све­ште­них ли­ца. 

Пр­ва из­ја­ва Кра­сно­ва, узе­та је из ње­го­ве пред­став­ке Ко­ми­те­ту за људ­ска пра­ва у Мо­скви, об­ја­вље­не у „са­ми­зда­ту” 5. сеп­тем­бра 1974. го­ди­не, упра­во уочи ње­го­вог од­ла­ска из Со­вјет­ског Са­ве­за. За­јед­но са ње­го­вим про­те­сти­ма про­тив про­го­на уни­ја­та, бап­ти­ста, адвен­ти­ста, пен­та­ко­ста­ла­ца и Је­хо­ви­них све­до­ка, у пред­став­ци по­сто­ји по­гла­вље „О про­го­ну Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве (ИПЦ)”. Ево шта Кра­снов пи­ше у том по­гла­вљу: „Ова цр­ква под­врг­ну­та је го­ње­њи­ма већ 47 го­ди­на”. Да­ље сле­ди исто­риј­ска опа­ска о Де­кла­ра­ци­ји ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја 1927. го­ди­не и о про­те­сти­ма ни­за епи­ско­па про­тив ње; о то­ме ка­ко су сви епи­ско­пи ко­ји су узе­ли уче­шће у „рас­ко­лу из 1927. го­ди­не” по­у­ми­ра­ли у кон­цен­тра­ци­о­ним ло­го­ри­ма три­де­се­тих го­ди­на; о то­ме да им је по­шло за ру­ком да у кон­цен­тра­ци­о­ним ло­го­ри­ма ру­ко­по­ло­же низ епи­ско­па-пре­јем­ни­ка, од ко­јих во­ди по­ре­кло са­да­шња тај­на је­рар­хи­ја Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве. Кра­снов на­ста­вља: „Број чла­но­ва ИПЦ не мо­же се уста­но­ви­ти. Ипак, по све­до­чан­стви­ма до­би­је­ним од чла­но­ва те Цр­кве, она има 8 до 10 епи­ско­па, око 200 све­ште­ни­ка и не­ко­ли­ко хи­ља­да мир­ја­на. Де­лат­ност ИПЦ се стро­го пре­се­ца. Власт се бо­ји ње­ног ши­ре­ња” (7). 

„Ка­да је реч о Ка­та­комб­ној Цр­кви - она по­сто­ји, то ни­је из­ми­шљо­ти­на. Пре­ма све­до­чан­стви­ма ко­ји­ма ја рас­по­ла­жем, она има око 10 епи­ско­па. Ови епи­ско­пи во­де је­рар­хиј­ско пре­јем­ство од јо­си­фо­ва­ца, од оних епи­ско­па ко­ји су се одво­ји­ли од ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја 1927. го­ди­не... са­да их има из­ме­ђу осам и два­на­ест. Сви су ру­ко­по­ло­же­ни у ло­го­ри­ма, од стра­не ар­хи­је­ре­ја ко­ји су та­мо би­ли за­тво­ре­ни и сви раз­ви­ја­ју сво­ју де­лат­ност. По­сто­ји и је­рар­хи­ја - све­ште­ни­ци. Али ипак, при­пад­ни­ци Ка­та­комб­не Цр­кве чи­не ма­ли део ста­нов­ни­штва. Као пр­во, све се то ра­ди у та­ко ду­бо­кој тај­но­сти и вр­ло је те­шко би­ло шта по­у­зда­но до­зна­ти. Ја знам јед­ну мо­на­хи­њу ко­ја је до­ла­зи­ла пра­во­слав­ном ар­хи­ман­дри­ту да га на­го­во­ри на пре­ла­зак у Истин­ску Пра­во­слав­ну Цр­кву. Кад је он стао де­таљ­ни­је да се рас­пи­ту­је, она му је од­го­во­ри­ла: „Кад пре­ђе­те к на­ма, све ћу вам ре­ћи”. Ја знам да по­сто­ји иле­гал­ни ми­тро­по­лит Те­о­до­си­је, њи­хов по­гла­вар, ко­ји је у ве­зи са из­бо­ром па­три­ја­р­ха Пи­ме­на об­ја­вио свој про­глас, и да је тај про­глас, ко­ји је у име Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве оспо­ра­вао Па­три­јар­ши­ју, кру­жио по Мо­скви, Пе­тро­гра­ду и Ки­је­ву, са пот­пи­сом „Ми­тро­по­лит Те­о­до­си­је”. У при­ват­ним раз­го­во­ри­ма они обич­но го­во­ре да нај­бли­жим се­би сма­тра­ју За­гра­нич­ну Пра­во­слав­ну Си­но­дал­ну Цр­кву, та­ко­зва­ну „Кар­ло­вач­ку”. Они обич­но ка­жу: „Ми смо мо­нар­хи­сти, али ни­смо про­тив вла­сти, јер је сва­ка власт од Бо­га”. Они са­мо не мо­гу да при­хва­те цр­кве­ну је­рар­хи­ју по­што се она на­ла­зи у по­ло­жа­ју за­ви­сном од ате­и­ста. За свог по­след­њег по­гла­ва­ра они сма­тра­ју па­три­јар­ха Ти­хо­на и због то­га их у ло­го­ри­ма обич­но на­зи­ва­ју „Ти­хо­нов­ци”. Тре­ба ре­ћи да су њи­хо­ве при­ста­ли­це углав­ном ста­ри­ји љу­ди, или они ко­ји су иза­шли из ло­го­ра. Њи­хо­ва Бо­го­слу­же­ња по пра­ви­лу се оба­вља­ју у при­ват­ним ста­но­ви­ма; овим тај­ним Ли­тур­ги­ја­ма при­су­ству­ју по 3-4 чо­ве­ка. Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква кри­је се у иле­га­ли и но­си обе­леж­је не­чег за­и­ста тај­но­ви­тог, та­ко да је бу­квал­но ни­ко не мо­же на­ћи; у крај­њој ли­ни­ји, тим љу­ди­ма, та­ко чвр­стим, та­ко искре­ним, не тре­ба од­ри­ца­ти по­што­ва­ње”. 
И ра­ни­је ни­је би­ло мо­гу­ће по­ри­ца­ти по­сто­ја­ње истин­ски-пра­во­слав­них ка­та­комб­них хри­шћа­на у Ру­си­ји, бу­ду­ћи да о њи­ма го­во­ри чак и со­вјет­ска штам­па; да­нас није­дан не­при­стра­сни пос­ма­трач не мо­же да не­ги­ра по­сто­ја­ње њи­хо­ве „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је”. Ја­сно је да су Сол­же­њи­ци­но­ве „чи­ње­ни­це” ко­је се од­но­се на ово пи­та­ње - по­гре­шне. У Со­вјет­ском Са­ве­зу, већ и сам ње­гов по­ло­жај свет­ски по­зна­тог пи­сца, ко­ји се стал­но на­ла­зи под бри­жљи­вим над­зо­ром тај­не по­ли­ци­је, чи­нио га је ап­со­лут­но изо­ло­ва­ним од кон­так­та са скри­ве­ним жи­во­том Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве. 
Ипак, чак и по­сле ис­пра­вља­ња ових по­гре­шних чи­ње­ни­ца, оста­је глав­на Сол­же­њи­ци­но­ва тврд­ња: да за­пад­ни пра­во­слав­ни хри­шћа­ни не тре­ба да се со­ли­да­ри­шу са не­ко­ли­ко хи­ља­да (или де­се­ти­на хи­ља­да) ка­та­комб­них хри­шћа­на, не­го са „мно­гим ми­ли­о­ни­ма ствар­них ру­ских пра­во­слав­них љу­ди”. Да би оправ­дао ту по­зи­ци­ју, он се усу­дио да из­не­се сме­лу екли­си­о­ло­шку по­став­ку (чи­јих кон­се­квен­ци, без сум­ње, ни­је у пот­пу­но­сти све­стан): „Гре­си по­ко­ра­ва­ња и из­дај­ства ко­је су до­пу­сти­ли је­рар­си, при­ти­сли су ове пред­сто­ја­те­ље зе­маљ­ском и не­бе­ском од­го­вор­но­шћу, али се ипак ни­су про­ши­ри­ли на це­ло цр­кве­но те­ло - на мно­го­број­но че­сти­то све­штен­ство и на ма­су оних ко­ји се мо­ле у хра­мо­ви­ма - ни­ти они ика­да мо­гу да се пре­не­су на цр­кве­ни на­род, у шта нас уве­ра­ва сва исто­ри­ја хри­шћан­ства. Ако би се гре­си је­ра­ра­ха пре­но­си­ли на вер­не, то он­да не би би­ла веч­на не­по­бе­ди­ва Цр­ква Хри­сто­ва, јер би у пот­пу­но­сти за­ви­си­ла од слу­чај­но­сти ка­рак­те­ра и по­на­ша­ња”. 
Не­сум­њи­во, Сол­же­њи­цин ов­де го­во­ри у име свих оних ко­ји шти­те и прав­да­ју Мо­сков­ску па­три­јар­ши­ју; и ка­да би го­во­рио са­мо о лич­ним гре­си­ма је­ра­ра­ха, то би би­ла исти­на. Али ка­та­комб­ни је­рар­си и вер­ни на­род ни­ка­ко се од Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је ни­су одво­ји­ли због лич­них гре­хо­ва ње­них је­ра­ра­ха, не­го због њи­хо­вог од­сту­па­ња од Хри­ста, ко­је се за­пра­во ти­че не са­мо је­ра­ра­ха, не­го и свих вер­них ко­ји тој цр­кви при­па­да­ју. 
Ко­нач­но, ко­ли­ко нам је по­зна­то, Истин­ски-Пра­во­слав­на Ка­та­комб­на Ру­ска Цр­ква ни­је се зва­нич­но из­ја­шња­ва­ла о бла­го­дат­но­сти или без­бла­го­дат­но­сти Све­тих Тај­ни Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је. У про­шло­сти, по­је­ди­ни је­рар­си Ка­та­комб­не Цр­кве из­ра­жа­ва­ли су на ту те­му раз­ли­чи­та ми­шље­ња: не­ки су чак до­пу­шта­ли да се у смрт­ној опа­сно­сти при­ми при­че­шће од Сер­ги­јан­ског све­ште­ни­ка, док су дру­ги ин­си­сти­ра­ли на по­нов­ном кр­шта­ва­њу оних ко­је су кр­сти­ли сер­ги­јан­ски све­ште­ни­ци. Ово пи­та­ње мо­же да раз­ре­ши је­ди­но Ар­хи­је­реј­ски Са­бор. Ако је рас­кол Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је са­мо при­вре­мен, и ако она јед­ном уђе у оп­ште­ње са Истин­ски-Пра­во­слав­ном Цр­квом у сло­бод­ној Ру­си­ји, ово пи­та­ње мо­жда и не­ће мо­ра­ти офи­ци­јел­но да се ре­ша­ва. По­је­ди­нач­ни слу­ча­је­ви при­ма­ња или не­при­ма­ња сер­ги­јан­ских Све­тих Тај­ни од стра­не истин­ски-пра­во­слав­них хри­шћа­на у Ру­си­ји не пред­ста­вља­ју оп­ште пра­ви­ло и не ре­ша­ва­ју пи­та­ње. Стро­го пра­ви­ло Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, ко­је за­бра­њу­је ње­ним чла­но­ви­ма да при­ма­ју Све­те Тај­не од све­штен­ства Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, ни­је за­сно­ва­но на тврд­њи да су ове Тај­не без­бла­го­дат­не, не­го на све­ште­ном за­ве­шта­њу Ми­тро­по­ли­та Ана­ста­си­ја и дру­гих ве­ли­ких је­ра­ра­ха ру­ског ра­се­ја­ња, ко­ји су за­бра­њи­ва­ли сва­ко оп­ште­ње са па­три­јар­ши­јом док год они ко­ји је пред­во­де из­да­ју ве­ру и по­ви­ну­ју се без­бо­жни­ци­ма. 
Са­свим је ја­сно да Сол­же­њи­цин и уоп­ште ру­ска ин­те­ли­ген­ци­ја, у Ру­си­ји и ван ње, не схва­та­ју у че­му се са­да са­сто­ји пра­ва кри­за Пра­во­сла­вља. Упу­ти­ти сме­ли иза­зов не­чо­веч­ној со­вјет­ској ти­ра­ни­ји, за­ла­га­ти се за угње­те­не, тра­жи­ти „мо­рал­ну об­но­ву” и про­по­ве­да­ти „жи­вот не по ла­жи” - то је са­мо по се­би до­бро де­ло, али још ни­је и пра­во­слав­но хри­шћан­ство, ни­је оно за шта су уми­ра­ли хри­шћан­ски му­че­ни­ци и стра­да­ли хри­шћан­ски ис­по­вед­ни­ци. Јер исто то са­да у Ру­си­ји тра­же и бап­ти­сти, и до­бро­на­мер­ни аг­но­сти­ци и ате­и­сти, па их то ипак не при­са­је­ди­њу­је Цр­кви Хри­сто­вој. Мо­же се уоп­ште­но ре­ћи да су из­у­зет­на стра­да­ња са­вре­ме­не Ру­си­је на­те­ра­ла мно­ге од нас да ису­ви­ше сло­бод­но упо­тре­бља­ва­ју ре­чи „му­че­ник” и „ис­по­вед­ник”. За пра­во­слав­не хри­шћа­не ове ре­чи има­ју од­ре­ђе­но зна­че­ње: они се од­но­се на оне ко­ји све­сно стра­да­ју и уми­ру за Хри­ста и Ње­го­ву Истин­ску Цр­кву, а не за „људ­ски род”, не за „хри­шћан­ство уоп­ште”, па чак ни за „пра­во­сла­вље”, ако то ни­је Истин­ско Пра­во­сла­вље. 
До пра­ве кри­зе Пра­во­сла­вља, не са­мо у Ру­си­ји не­го у це­лом све­ту, не до­ла­зи због пот­чи­ња­ва­ња за­по­ве­сти­ма без­бо­жни­ка, јер ни од­би­ја­ње пот­чи­ња­ва­ња не до­во­ди до пре­ва­зи­ла­же­ња кри­зе. Кри­за Пра­во­сла­вља са­сто­ји се у гу­бит­ку осе­ћа­ја за истин­ско хри­шћан­ство. Овај осе­ћај су у ве­ли­кој ме­ри из­гу­би­ли не са­мо мо­сков­ски је­рар­си, не­го и ве­ћи­на ру­ских „ди­си­де­на­та”, исто као и „па­ри­ска шко­ла” еми­грант­ских бо­го­сло­ва, за­тим од­ступ­ник кон­стан­ти­но­пољ­ски па­три­јарх и сви ње­го­ви след­бе­ни­ци - сва­ко­ја­ки но­во­ка­лен­дар­ци, об­но­вљен­ци и мо­дер­ни­сти, као и на­ив­ни љу­ди ко­ји ми­сле да су пра­во­слав­ни са­мо за­то што су то би­ли и њи­хо­ви ро­ди­те­љи, или за­то што при­па­да­ју „ка­нон­ској цр­кве­ној ор­га­ни­за­ци­ји”. Про­тив тог гу­бит­ка осе­ћа­ја за Пра­во­сла­вље у XX ве­ку устао је само је­дан по­крет - по­крет истин­ски-пра­во­слав­них хри­шћа­на, у Ру­си­ји, у Грч­кој, на Ато­су или у пра­во­слав­ном ра­се­ја­њу. Ме­ђу тим истин­ски-пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма и у на­ше вре­ме мо­гу се на­ћи пра­ви ис­по­вед­ни­ци и му­че­ни­ци. 
До­не­кле под ути­ца­јем Сол­же­њи­ци­на, еми­грант­ске кру­го­ве је по­след­њих ме­се­ци за­хва­ти­ла пра­ва „ко­лек­тив­на гро­зни­ца”. Сам Сол­же­њи­цин же­ли да бу­де „у је­дин­ству” са „ми­ли­о­ни­ма обич­них пра­во­слав­них вер­ни­ка” у Ру­си­ји, и са свим ру­ским пра­во­слав­ним вер­ни­ма у ино­стран­ству. Дај Бо­же да он бу­де са сви­ма њи­ма у је­дин­ству у Исти­ни. Али, ако то не бу­де у Исти­ни, не­го у не­ка­квом ком­пр­о­ми­су из­ме­ђу Исти­не и ла­жи, он­да је та­кво је­дин­ство про­тив­но Бо­гу и Ње­го­вој све­тој Цр­кви; бо­ље да Ру­си­ја про­пад­не, не­го да бу­де „јед­на” али не у Исти­ни. У исто­ри­ји Пра­во­сла­вља ве­ли­ки ис­по­вед­ни­ци би­ли су упра­во они ко­ји су уста­ја­ли про­тив ла­жног је­дин­ства, јер су хте­ли да бу­ду, ако је то по­треб­но, са­ми про­тив чи­та­вог све­та, са­мо да би би­ли са Хри­стом и Ње­го­вом Исти­ном. Да узме­мо ма­кар и је­дан при­мер. 
Цр­ква Хри­сто­ва не зна за бо­љег по­бор­ни­ка Исти­не од пре­по­доб­ног Мак­си­ма Ис­по­вед­ни­ка, ко­ме су при­ста­ли­це „цр­кве­ног је­дин­ства” из­ла­га­ле све оне ар­гу­мен­те ко­је и да­нас из­ла­жу истин­ски-пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма ка­да ови од­би­ја­ју оп­ште­ње са „пра­во­слав­ни­ма” ко­ји су оста­ви­ли пут по­бо­жно­сти и исти­не. Од све­тог Мак­си­ма тра­жи­ли су „са­мо” две ства­ри: да при­хва­ти ком­про­ми­сно из­ло­же­ње ве­ре („ти­пос”), и да се при­че­сти са па­три­јар­си­ма и епи­ско­пи­ма ко­ји су то из­ло­же­ње при­хва­ти­ли. Пред­став­ни­ци ви­зан­тиј­ског ца­ра об­ја­сни­ли су св. Мак­си­му да „ти­пос не по­ри­че две во­ље у Хри­сту, не­го са­мо тра­жи да се ра­ди Цр­кве­ног ми­ра о њи­ма ћу­ти”; го­во­ри­ли су му: „у сво­ме ср­цу имај ве­ру ка­кву год хо­ћеш, ни­ко ти не бра­ни”; оп­ту­жи­ли су га да због твр­до­гла­во­сти иза­зи­ва не­ми­ре у Цр­кви: „ти је­дан на­но­сиш бол сви­ма, та­ко што због те­бе мно­ги не­ће да има­ју оп­ште­ње са ов­да­шњом Цр­квом”; ба­ци­ли су му у ли­це оми­ље­ни ар­гу­мент „хри­шћан­ских ли­бе­ра­ла” свих вре­ме­на: „зна­чи, ти се сам спа­са­ваш, а сви ће оста­ли да про­пад­ну?” Спор су за­кљу­чи­ли по­зи­вом ко­ји је да­нас на­ро­чи­то си­лан: оста­ћеш сам, јер не са­мо да су сви ис­точ­ни па­три­јар­си при­хва­ти­ли Ти­пос, не­го ће се и пред­став­ни­ци Рим­ског па­пе „су­тра, у дан не­дељ­ни, при­че­сти­ти са па­три­јар­хом (Кон­стан­ти­но­пољ­ским) Пре­чи­стим Тај­на­ма”. На то је све­ти Мак­сим, прост мо­нах, ко­ји је мо­гао да ми­сли да је остао је­ди­ни хри­шћа­нин ко­ји ве­ру­је та­ко ка­ко ве­ру­је, од­го­во­рио ре­чи­ма ко­је би и да­нас тре­ба­ло злат­ним сло­ви­ма на­пи­са­ти за све истин­ски-пра­во­слав­не хри­шћа­не: „Ако и це­ла ва­се­ље­на поч­не да се при­че­шћу­је са па­три­јар­хом, ја се с њим не­ћу при­че­сти­ти”. Све је то ве­о­ма ја­сно из­ло­же­но у жи­ти­ју св. Мак­си­ма (21. ја­ну­ар); али они ко­ји су из­гу­би­ли осе­ћај за Пра­во­сла­вље рет­ко чи­та­ју жи­ти­ја све­тих, а ако их и чи­та­ју, ни­ка­ко не за­сни­ва­ју свој жи­вот на тим основ­ним из­во­ри­ма Пра­во­сла­вља. 
За­и­ста, ма­ли ко­рак! Упра­во као у вре­ме све­тог Мак­си­ма Ис­по­вед­ни­ка: у сво­ме ср­цу имај­мо ве­ру ка­кву год хо­ће­мо, али пре­ћут­куј­мо на­ша не­сла­га­ња ра­ди ми­ра у Цр­кви. Сва­ко од нас мо­же да ту­ма­чи „исти­ну Хри­сто­ву” ка­ко му дра­го - де­ле­ћи ту при­ви­ле­ги­ју са бап­ти­сти­ма, је­хо­ви­сти­ма и мно­гим дру­ги­ма! Са ка­квим се са­мо „ми­ло­ср­ђем” и „љу­ба­вљу” пред­ла­же то „ев­ха­ри­стиј­ско оп­ште­ње”, да би Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква би­ла при­ву­че­на у оп­ште­ње са „свет­ским пра­во­сла­вљем” - са од­ступ­нич­ким „пра­во­сла­вљем” ко­је је из­гу­би­ло укус хри­шћан­ства, и да би би­ла ли­ше­на со­ли­дар­но­сти са Истин­ски-Пра­во­слав­ном Цр­квом у Ру­си­ји. Сам ђа­во не би мо­гао да про­на­ђе лу­ка­ви­је и „не­ви­ни­је” ис­ку­ше­ње, ко­је та­ко сна­жно игра на емо­ци­је и ху­ма­ни­стич­ке мо­ти­ве. 
За­то не­сум­њи­во ве­ли­ку ми­лост Бо­жи­ју пред­ста­вља то, што смо баш не­ка­ко у ча­су тог ис­ку­ше­ња до­би­ли по­у­зда­на све­до­чан­ства не са­мо о „тај­ној цр­кве­ној ор­га­ни­за­ци­ји” Истин­ски Пра­во­слав­не Цр­кве у Ру­си­ји, не­го чак и о ње­ном Пр­во­је­рар­ху, ми­тро­по­ли­ту Те­о­до­си­ју. Ко­нач­но, „пра­во­слав­ни” ву­ко­ви у ов­чи­јим ко­жа­ма и да­ље ће ин­тен­зив­но ко­ри­сти­ти окол­ност да они ко­ји зна­ју не­што ви­ше о Ка­та­комб­ној Цр­кви, а на­ла­зе се у Ру­си­ји или ван ње, не­ће о то­ме да го­во­ре, да не би на би­ло ко­ји на­чин из­да­ли истин­ски-пра­во­слав­не хри­шћа­не. Чак и да не­ста­не Ка­та­комб­не Цр­кве, Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја би опет би­ла кри­ва за рас­кол и од­ступ­ни­штво, исто као што ни ри­мока­то­ли­штво ни­је по­ста­ло Пра­во­сла­вље он­да ка­да су ко­нач­но уни­ште­не и по­след­ње пра­во­слав­не оп­шти­не на За­па­ду. Али са­да је, ко­нач­но, из­ван сва­ке сум­ње да Ка­та­комб­на Цр­ква по­сто­ји, и да је чак до из­ве­сног сте­пе­на ор­га­ни­зо­ва­на, та­ко да ми, пра­во­слав­ни хри­шћа­ни сло­бод­ног све­та, не­ће­мо има­ти ни­ка­кво оправ­да­ње ако не по­ка­же­мо со­ли­дар­ност упра­во са њом и са ње­ним не­у­стра­ши­вим ис­по­ве­да­њем Бо­жи­је прав­де и исти­не. Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква да­нас пред­ста­вља узор Пра­во­сла­вља у Ру­си­ји и од нас се не тра­жи да „уобра­жа­ва­мо”, ни­ти су по­треб­на тај­на све­до­чан­ства да би­смо зна­ли за тај узор и да би­смо га сле­ди­ли. Обра­зац Све­тог Пра­во­сла­вља се не ме­ња: ако се ми са­ми тру­ди­мо да бу­де­мо истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни, он­да тре­ба да жи­ви­мо по истом оном обра­сцу по ко­ме жи­ви и Ру­ска Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква. Ово је већ до­бро по­зна­то истин­ски-пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма Грч­ке, јер је њи­хо­ва бор­ба ве­о­ма на­лик на ону ко­ја се во­ди у Ру­си­ји. Са­мо ми ко­ји жи­ви­мо у пра­во­слав­ном ра­се­ја­њу, још се ус­те­же­мо да кре­не­мо за њи­ма ис­по­вед­нич­ким пу­тем, јер ни­смо на­ви­кли на стра­да­ња као они. 
Исти та­кав „еку­ме­ни­стич­ки” про­глас об­ја­вио је ар­хи­е­пи­скоп Аме­рич­ке ми­тро­по­ли­је, Јо­ван Ша­хов­скиј, мо­ле­ћи „опро­штај” од „на­ше ка­то­лич­ке и про­те­стант­ске бра­ће”, за­то што Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква на­ста­вља да ис­по­ве­да пра­во­слав­но уче­ње о то­ме да они ни­су кр­ште­ни („Но­ва Ру­ска Реч”, 18. фе­бру­ар 1975. год., стр. 2). 
Истин­ско Пра­во­сла­вље је јед­но исто, без об­зи­ра на то да ли се, спо­ља гле­да­но, на­ла­зи на сло­бо­ди или у роп­ству; уну­тар­ње, оно је сло­бод­но да про­по­ве­да не­из­ме­њи­ву Исти­ну Цр­кве Хри­сто­ве; јер пред њим и ов­де и та­мо сто­је иста пи­та­ња: да ли мо­же­мо да бу­де­мо са Хри­стом, а да при то­ме бу­де­мо и са они­ма ко­ји не ма­ре за цр­кве­ни ка­лен­дар, уво­де но­ви­не у бо­го­сло­вље и по­бо­жност, оза­ко­њу­ју сер­ги­јан­ски рас­кол, мо­ле се са је­ре­ти­ци­ма, и реч­ју и де­лом об­ја­вљу­ју да нас „ни­шта не одва­ја од си­ро­тих и не­срећ­них за­пад­них „хри­шћа­на”, ко­ји ве­ко­ви­ма не зна­ју за бла­го­дат Бо­жи­ју? У сво­јој пр­вој „По­сла­ни­ци ту­ге”, упу­ће­ној свим пра­во­слав­ним епи­ско­пи­ма у све­ту (1969), ми­тро­по­лит Фи­ла­рет, Пр­во­је­рарх Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, већ је об­ја­вио бој­ни по­клич свих истин­ски-пра­во­слав­них хри­шћа­на про­тив оних ко­ји реч­ју или де­лом уче­ству­ју у за ду­шу по­губ­ној је­ре­си еку­ме­ни­зма: „Ми смо ра­ни­је већ про­те­сто­ва­ли про­тив не­пра­во­слав­них еку­ме­ни­стич­ких исту­па па­три­јар­ха Ати­на­го­ре и ар­хи­е­пи­ско­па Ја­ко­ва... Али са­да је до­шло вре­ме ка­да про­тест тре­ба да бу­де гла­сни­ји и да се чу­је да­ље, ка­ко би деј­ство отро­ва би­ло за­у­ста­вље­но, док он још ни­је до­био сна­гу по­пут древ­них је­ре­си ари­јан­ства, не­сто­ри­јан­ства или ев­ти­хи­јан­ства, ко­је су у сво­је вре­ме по­тре­сле чи­та­во те­ло Цр­кве, ка­да је из­гле­да­ло да је­рес мо­же да про­гу­та Пра­во­сла­вље”. 
Ми смо ду­жни да се по­ви­ну­је­мо Бо­гу, а не љу­ди­ма; ми смо ду­жни да не­из­ме­њи­во пре­би­ва­мо у пра­во­слав­ној ве­ри, ко­ја је Бо­жан­ска, а не да слу­ша­мо ра­ци­о­на­ли­стич­ке до­ка­зе ово­свет­ских љу­ди, ко­ји же­ле са­мо да уга­ђа­ју је­дан дру­го­ме и да ве­ру при­ла­го­ђа­ва­ју ху­ма­ни­стич­ком ду­ху вре­ме­на. Не­ка сви истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у све­ту оста­ну не­по­ко­ле­би­ви у ис­по­ве­да­њу Ру­ске Ка­та­комб­не Цр­кве - ис­по­ве­да­њу чи­је нам је ре­чи дао бо­жан­стве­ни св. Мак­сим: 
Ако се и сва ва­се­ље­на поч­не при­че­шћи­ва­ти са је­рар­си­ма-од­ступ­ни­ци­ма, ми не­ће­мо. Амин. 

(1) Текст је пре­у­зет из ча­со­пи­са „The Orthodox Word” за но­вем­бар-де­цем­бар 1974. 
(2) Тј. кра­јем 1974. го­ди­не. 
(3) „The Orthodox Church”, но­вем­бар 1974 год., зва­нич­ни ор­ган Аме­рич­ке ми­тро­по­ли­је. 
(4) Вла­ди­мир Оси­пов, да­нас пред­сед­ник са­ве­за „Хри­шћан­ски пре­по­род”, ро­ђен је 1938. го­ди­не. 
(5) Пре­стао је да из­ла­зи по­чет­ком 80-тих. 
(6) „Ре­ли­ги­ја и ате­и­зам у СССР-у”, Мин­хен, дец. 1974, стр. 9.
(7) „Ре­ли­ги­ја и ате­и­зам у СССР”, дец. 1974, стр. 2.
(8) У бро­ју од 5. дец. 1974. год, на стр. 5.
(9) Ов­де: хи­ља­ду­го­ди­шњег Цар­ства Бо­жи­јег на зе­мљи (=ко­му­ни­стич­ког „ра­ја”).
(10) Тзв. Пра­во­слав­на цр­ква у Аме­ри­ци је 1970. до­би­ла ауто­ке­фал­ност ко­ју ни­ко ни­је при­знао.




Из Историје Отпадије


Из Историје Отпадије
Поглавље из књиге „Светлост са Запада – Отац Серафим Роуз“
Јеромонах Дамаскин

·                         Тринаести век: почетак отпадије
·                         Summa Theologica и схоластицизам
·                         Хелиоцентризам и протестантизам
·                         Хилијазам

Превод:
Биљана Кочановић

текст објављен захваљујући брату И.П.

Тринаести век: Почетак Отпадије

У тражењу одговора на свет у коме живе, многи се осврћу на период Просветитељства, Француску Револуцију, иду чак и даље до доба модерних наука, Ренесансе и Реформације. Бољи познаваоци тока историје траже одговоре у последњим годинама 13. века. Али и тако далеки 13. век обележен је значајним разликама између Истока и Запада. На пример, Ђотова уметност, по мерилима Запада прилично ликовно сведена, показатељ је приметног одвајања од иконографске традиције, још увек неговане на Истоку. На пољу музике, Запад нагло развија секуларни приступ што такође утиче на печат њене духовности. Схоластичари - философи и православни богослови разликовали су се по свом другачијем односу према Истини; чак ни западни светитељи нису више тражили стицање истог духа као њихови православни "парњаци". Који је узрок таквом разилажењу? Где тражити одговоре?
Први миленијум хришћанске епохе показује изненађујуће јединство саме основе Истока и Запада. Историја човечанства овог хиљадугодишњег периода је историја ширења Еванђеља на широком тлу, негде прихваћеног са већом, негде са мањом наклоношћу. Међу једноставним људима хришћанство се нагло ширило; међу сложенијим народима Далеког Истока и њиховим добро развијеним философским системима веровања, Еванђељу се изашло у сусрет са више отпора. Са појавом првих јереси - посејаних сатаном да одврати човека са пута истине - сазивају се Васељенски Сабори да би се Црква сачувала. Иако се појављују различите групе, неке чак и многобројне - саборска сусретања су била главни оријентир одређивања правог пута Истине; тиме се и одржала целовитост Цркве.
У току ових хиљаду година, од Византије па све до Британских Острва и Ирске, Хришћанство је било преовлађујуће веровање. Затим се, 1054. г. десио раскол са Римом, и путеви Истока и Запада се раздвајају. Коренита промена овим изазвана, подробно је описана од стране Ива Конгара, екуменисте, римокатолика.
У својој књизи "900 година после раскола 1054. године", он добро запажа нагло хлађење које се одиграло између Истока и Запада у кључном периоду касног 11. и 12. века: "Хришћанин 4. или 5. века био би мање збуњен обичајним карактеристикама религијске праксе 11. века него његов наследник из 11. века праксом 12. века... Негде између краја 11. века и краја 12. века све је некако добило други облик. Ова суштинска промена стајалишта вере није се догодила на Истоку где су у једном смислу хришћански садржаји данас исто што су и онда били, и какви су били на Западу до краја 11. века"...



Summa Theologica и схоластицизам

Да би се јасније разумеле последице такве промене, треба само погледати дело најутицајнијег схоластичара, Томе Аквинског (1227-1274), који је поставио правац будућег развоја западне теологије. Намењена као завршна реч хришћанског богословља, његова Summa Theologica, обимно дело од неких двадесет томова, настало је из премиса Аристотелове философије. Бог, човек, ђаво, постанак света, свршетак света - питања брижљиво испитана са свих могућих страна, разложена бројним категоријама, анализирана, дефинисана.
Серијал питања у делу Томе Аквинског поставке и закључци, наликују предмету неког правног случаја. На пример, у расправи о узрочнику греха, он поставља питање: "Да ли је ђаво директан узрочник сагрешења човека?" Ово питање је предмет многих библијских и светоотачких списа која заиста потврђују да нас ђаво искушава, али да се не можемо кушати против наше воље - једно врло јасно полазиште (став). Стилом неуморног саветодавца, методологија Аквинског се састоји у изношењу низа становишта поводом постављеног питања, на која он потом одговара истим разложним редоследом. Претпоставка је да ће се објективним приказивањем позитивне и негативне стране аргумента, стићи до истине.
Његова прва намера је да се буквално постави наспрам питања на које одговара: "Чини се да је ђаво посредни узрочник човековог сагрешења. Зато греси садрже директно порочно хтење. Али Августин каже да ђаво побуђује његове пријатеље злим жељама", и Пречасни Беда говорећи о Постању 5, 3, каже да 'ђаво нагони ум злим жељама; а Исидор каже да ђаво испуњава срца људи скривеним страстима! Дакле, директан узрочник греха је сам ђаво". Свакако, изван контекста ови одломци не показују намеру ових писаца, и према томе њиховим исказима не морамо да се бавимо. Али Аквински допушта себи ово једнострано расуђивање напросто да би то оповргао, да би оставио утисак феноменалности свог логичког закључивања.
У својој, другој примедби изјављује: "Даље, Јеремија каже да 'како је Бог створитељ добра, тако је ђаво створитељ зла. Заправо, Бог је директан узрочник нашег добра. Дакле, ђаво је директан узрочних наших сагрешења." Овај стил излагања чини примедбу разумном све дотле док се не схвати да човек чини добра дела својом сопственом вољом, а исто тако и покренут Богом.
Полазиште број 3: "Даље, философ (мисли на Аристотела), каже: 'неопходно је да постоје спољни извори људских односа! Човекове намере нису све добре, већ има и лоших. Због тога, Бог покреће човека на добре односе, и директан је узрочник добра, тако и ђаво гони човека на зло представљање и директан је узрочник сагрешења".
Потом Аквински гура све у страну, да би показао логички простор истине: "Насупрот", каже он, 'Августин доказује да 'ништа друго осим његове, сопствене воље чини човеков ум робом сопствених жеља'. У овом смислу човек не постаје роб својих сопствених хтења, сем кроз грех. Дакле, узрок греха не може бити ђаво, већ сама човекова воља". Аквински даље истиче сопствено полазиште: "Ја одговарам, грех јесте одређена радња, и нешто може бити директан узрочник сагрешења на исти начин као што је неко истовремени узрочник радње; ово се дешава самим покретањем главног узрочника те радње на њено извршење. Значи, главни узрочник радње сагрешења је пристанак, како је сваки грех својевољан. Доследно томе, ништа не може бити директан узрочник греха сем пристанка који покреће човекову вољу на извршење греха (његово извршење)."
Премда Аквински наводи бројне одломке дела Светих Отаца, јасно је да у основи његове логике лежи његово сопствено закључивање. Цела Summa je препуна силогистичких закључивања ове врсте. Ако, због тога, томе следи, дакле... наговештавајући пораст зависности теологије од људског интелекта.
Јасноћа излагања и темељитост овог философа не могу се порећи. Али његов поступак разлагања садржаја по средини све док се његово суштинско значење не нађе у опасности да буде прекривено сенком управо оваквог поменутог разматрања, пример је одступања од православног светоотачког предања. "Општи правац светоотачке мисли је утемељење Истине хришћанског веровања на основи Божанског откривења, а не њено утемељење на рационалном, апстрактном закључивању".
Још у 4. веку свети Григорије Нисијски је написао:
"Човек, одбацивши наслађивање своје у Господу (Пс. 36, 4), и радовање у црквеном спокоју, латио се духовних питања суштине твари и мерилима важења..."
Док истинско богословље има за свој циљ врло практичне подвиге хришћанске духовног усавршавања, дотле схоластика нагиње академском расуђивању и подлеже апстрактном нагађању. Чак и овако истакнуто дело као што је Summa, садржи питања која не могу наћи примену у духовном животу. На пример, Аквински поставља питање:
"Да је Ева згрешила, а не Адам, да ли би њихова деца била одговорна за прародитељски грех?" Ово питање је потпуно бесмислено и чиста је претпоставка. Светоотачко богословље признаје да су Божји путеви уму човека несхватљиви и док расправе појединих питања дају плода, на пример - како грех утиче на живот човека, питања која су апстрактна не би требало разматрати.
Схоластика је теологији подрезала крила, уздигла је у домен логике, ограничила је на домен природног сазнања коју свети Исаак Сиријски описује као "први ступањ умовања... његове особине су гордост и надменост. Шепури се, а остаје да корача у тами; оно што поседује вреднује земаљским мерилима, а не зна да постоји нешто боље и од ње саме".
Други ступањ садржи подучавање врлинском животу. Далеко изнад је трећи ступањ. Припада самој вери, оставља умовање на страну и ставља тачку на узрочнике... Први ступањ умовања чини душу равнодушном за труд приближавања ка Богу. Други, греје душу, тера је на напредовање ка ономе што је у висини вере. На трећем ступњу је предах од делања, сама благодат тајне будућег живота."
Да би се уважио схоластички заокрет, битно је разумети главне разлике између теологије - у њеној основи је вера у Божанско откривење, и философије, која је по својој природи сва skepsis, извире из сумњи свега онога што нам наше представе говоре; чак и када дођемо до веровања у Бога (философи идеалисти) о Богу расуђују "објективно", као да је Он предмет неке безличне спознаје - изабрани предмет изложен рационалном испитивању и одређивању...
Одведена у загрљај философије, чији је језик и методологију присвојила, западно богословље почело је да губи своју живу везу односа са Истином; схоластицизам постаје неплодна окосница игре прикладна вежбању интелекта, а не стицању познања Творца и Његове Творевине.
Услед тога, хришћанство је сведено на систем у намери да се "усаврши" као теологија откривења. А овај покушај људског умовања да преиспита Хришћанство, лежи у самом корену даљег скретања Запада.

Римокатоличка духовност Средњег века

Роман Достојевског, "Браћа Карамазови", садржи пророчко поглавље под насловом "Велики Инквизитор". Под плаштом измишљене радње, писац износи на видело крајњу застрањеност Римске Цркве. Јунак ове приче, Инквизитор, зна да од Христа ништа не може сакрити и отворено изјављује: "Ти ниси желео да заробиш човека, жудио си за слободном вером, а не за чудом... Исправили смо велики подвиг твој и засновали смо га на чуду, тајни и ауторитету".
Били смо већ сведоци једног смелог подухвата исправљања изворног Хришћанства, започетог од стране схоластичара које је предводио Тома Аквински. Његов пут преданости Аристотелу и науци поставља целокупно учење хришћанске доктрине на тло логике, која својим схоластичким системом подрива Божанско Учење и Предање као мерила Истине. Међутим, тако издвојене идеје коначно се показују без живота и без сјаја. Под овим утицајем, западни човек почиње да губи своју живу везу са Истином. Сведено на људски ниво, на систем, Хришћанство није било у стању да пружи истинско надахнуће садржајима овога света, тако потребним души човековој на путу ка Царству Небеском.
Схоластика није једини кривац овог осиромашеног хришћанства. Једном померена са православног темеља, Римска Црква постаје плен нестабилних политичких и економских дешавања, којима је средњовековна Европа била преплављена. Од времена Раскола, њен духовни ауторитет се не ослања на Неподељено Предање Једне Цркве, већ на појединачне папе, чије првосвештеничке црквене одежде нису биле ослобођене таштине и властољубља, тако честих обележја световних владара тога времена. Под видом заштите духовног благостања својих верника, ови "изасланици Христа" одлучни у заштити и ширењу свог земаљског царства привезују Цркву за добро ћесара. Они бесрамно користе "страх Божји" својих верника, да би згрнули себи богатства продајом индулгенција, које добија огромне размере како се пожурило са Реформацијом.
Вапај за отклањањем ових злоупотреба јавио се много пре протестаната и њихових окупљања. Али ни овде намера није била да се поврати оно што је било изгубљено Расколом, већ исправљање самог хришћанства. Додају се новине, ствара се нови приступ веровању, потпуно стран Православном Предању; ова нова светост носила је у себи дух свог времена и показала се домишљатијом и опаснијом од схоластике. Најбољи пример ове нове светости је сам живот римокатоличког светог Фрање Асишког (упокојио се 1226. г.).
Он осликава романтично доба витештва у коме је био рођен. Један је историчар написао: "Сво његово подвижништво често је било прекривано велом фантазија".
Тако, он се "удвара" Госпи Сиромаштва као да је она стварна особа, а окружен је и другим персонификацијама - Сестром Смрћу, Братом Сунцем - стварајући један потпуно изоловани свет, изолован од свете трезвености истинског монаштва.
Разлози се могу тражити у лошим манастирима око њега, али ово не оправдава његово измишљање неког новог, непостојећег монаштва и "правила сиромаштва", као да сиромаштво већ није било опште правило живота монаха. Себи и својим следбеницима даје нова имена: они се једноставно ни-су могли звати само монаси, већ "асишки грешници" и "Божји појци".
Запад је имао богату традицију православног монаштва - светог Јована Касијана, светог Венедикта и друге - које је Фрања могао узети за своју сигурну основу. Уместо тога, Асишки се одлучује да прикује своје становиште за дух тога времена. Премда се његове побуде заснивају на Светом Писму, "Раздај све па пођи за мном"... - исходу мањка садржај, предање истинског хришћанства, и то одводи многе до прелести.
Постоји догађај у његовом животу, када је јео месо за време болести. (Опште је правило да се монаси уздржавају од једења меса; у изузетним случајевима слабог здравља допуштено је разрешење. Монах би се после тога исповедио, премда то није смртни грех.) Уместо да скрушено призна своју слабост, и исповеди је, он излази пред братију и наређује двојици својих следбеника да проспу пепео на његову главу и да га воде на конопцу пред гомилу људи. Он скреће пажњу на свој грех глуматајући понизност: "Сматрате ме свецем, а ја сам јео месо када сам био болестан", изигравајући светога човека који мора да изађе пред људе сав чист. Узрок ове "светости" је - гордост.
Такође, пре примања наводних "рана Христових" (стигмата), Франсис се молио да га снађу патње којим је Христос патио у Својој души и Своме телу: "Да сам, што боље осетим, свим својим бићем, ту неограничену Љубав којом Ти гориш, о, Сине Божји, која је била узрок Твог трпљења тако многих мука за нас грешне". Ово није духовна тежња, већ трагање за телесним доживљајима, и велика гордост у намери да се доживи осећање Бога. А, после примања стигмата, осећао се потпуно "преображен" у Самог Исуса Христа, што се једино може назвати светогрђем. Касније, његови следбеници су га чак звали "нови Христос". Владика Игњатије Брјанчанинов цитира његов животопис "да када се Фрања упокојио, и отишао у Рај, код Бога, Бог грлећи га није знао ко је већи, Фрања или Његов Син"!
Ово бесрамно поистовећивање са Христом није ретко у Западном светитељству. Век касније, Катарина Сијенска "пројављује" своје потпуно "сједињење" са Богом и Исусом. И код ње је присутна слична чежња за чулним доживљајима: "Да ме Он пољуби пољупцем Својих усана", говори она о Христу.
Христос, наравно, пројављује Себе светитељима, чак им и даје осећања топлине и љубави. Али доживљаји православних духовних опита потпуно су другачији. Свети Серафим Саровски се није молио "покажи ми се", или "дај ми да осећам исто што си и Ти". Он се предано молио, и пошто би му се Христос јавио, то би тихо задржавао у себи.
Хришћанство касног Средњег века садржи необични спој духовног и световног. Црквена образина задржала је свој религијски садржај, али, свакодневни живот истискује тајну, и циљ више није био духовно изграђивање, већ прављење парада - често безобразних, непристојних и немилосрдних.
Религијску уметност нарочито окупира реализам, и она даје иконографији световна обележја; анђели, на пример, представљају се као обични људи са врло изведеним психолошким карактеристикама. За Ђота уметника, представника свог доба, речено је: "Сликарство није више било одраз традиције, већ се нагло пење на ступањ новотарија... представљање стварности постало је предмет тог сликарства". Живот Средњег века снажно је био обележен насиљем и разарањем, и Распети Исус, мучен и сав у крви, замењује на римском олтару Учитеља и Искупитеља. Врло се отворено наглашавају и страшни детаљи патњи мученика. Замршеним рукописом, црквене књиге су врло често приказивале световне детаље - комичне лакрдијаше, увежбане псе, раскалашне фратре - све у нескладу са молитвеницима који су били украшавани. Све је то била очекивана дисхармонија тога времена.
Постојала је страст према везу, примењеном и фигуративном; украшавала се свила и плишана одећа господе, као што су биле гиздаве и песме трубадура. Житија светитеља трпе сличну накићеност и рађају легендарне ликове који су имали врло мало сличности са својим узорима.
Зборник ових Житија 13. века, Златна Легенда, испочетка описује живот светог Христифора, за кога се према православним изворима врло мало заправо зна, осим да је свети Христифор био војник и да је проглашен мучеником. Али, овде налазимо раскошну причу у којој је свети Христифор варварин који жели да служи најмоћнијег краља (сумњивог витештва). Он одлази да служи ђавола, најмоћнијег краља, јер открива да га се људи боје. Касније, одлази да пронађе Христа, јер открива да се ђаво боји Крста. Старац му каже да ће служити Христа, ако оде до једне реке и буде преносио људе преко ње. Једне ноћи, Богомладенац, тражи да буде пренесен, и док га свети Христифор преноси, осећа да је Богомладенац све тежи. Свети Христифор му се коначно обраћа: "Осећам као да носим цели свет на својим раменима". На то Богомладенац одговара: "Не носиш само цели свет, већ и Самога Творца".
Сличност бајке са овим Житијем служила је да омили светитеља римским верницима, али је оправдало касније неповерење истраживача наспрам средњовековних извора, неповерење према честим одступањима од веродостојности живота самих светитеља.
Ове бајке и баладе биле су део новог приступа "светости" који иде још даље од схоластицизма у прекрајању вере. Чак и у време разборитих схоластичара, и њихових академија, још увек се могло држати изворне духовности. Али, када се само хришћанско становиште изменило, када се духовна надменост издавала за светост, тада више није остало ничега што би могло зауставити реку отпадништва.
Логичан наставак те "нове светости" видео се код следбеника светога Фрање. Један од њих, Јоаким из Флоре, у својој "пламеној спознаји", примио је цело ново тумачење Старог и Новог Завета, према коме се историја дели на три епохе према трима лицима Свете Тројице; прво Лице Оца - односи се на Стари Завет и Јевреје, доба робовања и Закона; друго Лице Сина - односи се на слободу, премда непотпуну, искуство раних хришћана; треће Лице Духа Светога - златно доба, основно начело вере хилијастичког покрета. Још једном, пред нас излази Велики Инквизитор. Овде је измењено, "ново доба Духа Светога", које замењује традиционално хришћанство.
На политичкој сцени видимо да је на западу идеја Византијског Царства нестала. Идеал Византије представљен је символом двоглавог орла, владавине две главе: патријарха који има ауторитет у духовној области, и владара који управља световним подручјем. Обе стране су сложне у ширењу и заштити хришћанских добара. Византијска Империја повремено је трпела властољубиве замисли неких владара и патријараха, али су оне биле кроћене тако што је једна глава била одговорна пред другом. У Риму, међутим, овај идеал је нестао тражењем папске власти за оба подручја.
Још у далеком 8. веку, римско папство, поткрепљено лажним списима, изнело је наводно, да је цар Константин предао своју световну власт папи Силвестеру. Ради се о такозваној "Константиновој даровници" (Donatio Constantini).

Хелиоцентризам и протестантизам

Коперникова хелиоцентрична теорија заправо није била велики носилац промена, већ жариште жустрих расправа које су харале Европом 16. века. Много година пре изласка из штампе Коперниковог дела De Revolutionbus (1543),[1] Европа је била преплављена таласима многих преврата - у политици, религији, социјалним и економским питањима - наговештавајући коначну промену свих вредности за које се западни човек био определио. Његово све брже одвајање од православног погледа на свет, поспешено добом хуманизма и под верском стегом Реформације, отворило је пут растућој секуларизацији друштва.
Премда пуна заноса за паганска давна времена ренесансна Европа је у 15. веку остала, ако ништа друго, званично уједињена под духовним ауторитетом Рима. Како слика Западне Цркве све више тамни, а то постаје јасно и њеним блиским верницима, невоље и патње узвитлане дугим низом година нагло излазе на површину, и прете распадом друштва. У Италији, близина римског трона кочила је побуњене незадовољнике и њихову блиску сарадњу са секуларним силницима. На Северу, међутим, распршена илузија у односу на Цркву, била је увеличана многим економским и политичким противструјама које су се у Витенбергу стопиле у једно, да би прожеле Реформацију духом коренитих промена.
Политички, границе Светог Римског Царства простирале су се између Француске и Пољске, а на северу од Италије до Скандинавије. За разлику од јаких династијских монархија Француске, Енглеске и Шпаније, ослабљена централна власт Империје није била у стању да се такмичи са све више растућом независношћу њених кнежевина и трговачких градова. Капитализам који се ширио и паралелна надмоћ трговачке класе поспешило је гашење старог феудалног поретка и допринело друштвеним немирима. На Цркву и њене богате земљопоседнике почело је да се гледа као на феудалне намеснике чија злоупотреба новчаних давања и законских привилегија смета подједнако како велможама, тако и сељанима.
Кивност према Цркви, подстакнута њеним претераним "упражњавањем" овоземаљског живота, приморала је велможе и градске одборе да пронађу начин кроћења њеног ауторитета, и зауздавања њене моћи. Добротворне и образовне установе падају све више и више под секуларни надзор. Значајно је, да је 18 од 20 универзитета основаних у Немачкој пре доба Реформације било установљено од стране градова и велможа. Универзитети су добијали, све више и више, важну улогу, пошто је откриће штампарске машине омогућило ширење замисли која су ова места рађала. Са 16. веком ове замисли се усредсређују на преовлађујућу мисао доба Ренесансе: хуманизам.
Хуманизам је рођен у 14. веку, у Италији, као поновно откриће древних старогрчких писаца. Уздизао је човеков ум и његово образовање, заговарао критички дух истраживања, трагао за новом философијом човека. На северу, хуманизму је дато првенство од стране Еразма Ротердамског, који је у учењима древних философа пронашао "Христову науку", како ју је он назвао. Еразмо покушава да примени начела италијанске ренесансе на хришћанство.
Премда он остаје у оквирима Цркве, захтева свођење догмата на "најмањи могући број"; оставља уверења на страну и тиме показује своју припадност правцу истицања појединца, као и унутарње стање духа у односу на верски доживљај. Еразмо се није слагао са радикалним нагињањем Реформиста, и на крају дошао до закључка да је век у коме је живео најгори од свих од времена Христа. "Приметио сам", рекао је он, "одређене погубне промене у људским животима".
Еразмово занимање за побожност појединца уклапало се у нови талас религиозног жара, који се огледао у оснивању разних братских удружења, растућем броју светилишта и поклоничких путешествија, и све већем култу светитеља. Ово се све дешавало у време када је званична Црква била најмање у стању да пружи морално вођство или задовољавајуће духовне садржаје. Оптерећена политичким и материјалним бригама, Црква исто тако није била у стању да покрене неопходне промене. Последица верске несигурности одразила се на тмурно расположење илустровано Диреровим бакрорезом, "Четири јахача апокалипсе".
Опште разочарење у односу на Рим и његову верску политику брзо се спојило са политичком кивношћу и националном ускомешаношћу коју су покренули немачки хуманисти. Прилике су биле непостојане, и Лутер потпаљује пламен. Његов еванђелски религиозни жар дотиче срца људи и снажно је брањен од стране незадовољних и разочараних елемената немачког друштва. Сви су били удружени у намери да се одвоје од Рима.
Сам Лутер није био свестан сопствене револуционарности. Али његово предано величање појединца и поверење у људско расуђивање постаје тло свог субјективизма у религији и истински рађа револуционарно веровање које је наговестило рађање и свршетак протестантизма.
Корени лутеранизма крију се у схоластици, пошто је Лутер тражио интелектуалне гаранције Божјег опраштања. Он није слушао савет свог духовног оца који га је молио да преда себе Божјој милости и свепраштајућој љубави.
У време проповеди о посланици апостола Павла Римљанима, у Витенбергу (1515 г.), Лутеру се десило "откривење" поводом дела текста који каже 'А праведник ће од вере живети" (Рим. 1, 7), на чему касније заснива своје учење о људском спасењу само на основу Божје милости.
Пред нама је, и овде, покушај да се створи неко ново Хришћанство. Одбацујући сигурни пут Светог Предања, оно се заснива на личном тумачењу Светог Писма. Сам Лутер је био прилично конзервативан и очекивао је од својих верника да прате његов догматски систем, али субјективно начело које је он увео - да је свако у стању да тумачи Библију сам за себе - у великој мери доприноси духовном релативизму данашњице, где било чије мишљење може постати мерило вере.

 


[1] О кретањима небеских светова.



Хилијазам

Нашу причу о хилијастичком покрету, који је привукао велики број присталица у времену од 11. до 16. века, настављамо описом тоталитарне владавине Бокелсона (Јохан Лејденски), у анабаптичком граду Минцеру, "Новом Јерусалиму". Догађај је приказано у "Наставку Миленијума" Нормана Коена:
"На градском тргу уздизао се престо; прекривен златном тканином дизао се изнад околних клупа које су биле додељене краљевским саветницима и проповедницима. Краљ би понекад долазио да изрекне пресуду или да присуствује проглашењу нових прописа. Најављиван гласним трубама, стизао би на коњу носећи своју круну и жезло. Испред њега одмицали су службеници двора: иза њега, ишао је главни подређени и дуги ред свештеника, дворјана и слугу. Краљева лична стража пратила је и покривала целу поворку, правила обруч око трга у време краљевог узласка на престо. На свакој страни престола стајао је паж. Један је држао књигу Старог Завета - показујући да је краљ наследник Давида, и да му је дата власт да изнова тумачи Реч Господњу - док је други паж држао извађени мач.
"Неколико дана од краљевог проглашења монархије, један од свештеника је прокламовао да му је откривена тајна, да ће у будућности сви који наставе да крше признату истину морати изаћи пред краља и бити послати у смрт. Они ће бити искључени из круга "изабраних људи", сећање на њих биће уништено без трага, а њихова душа неће наћи спокоја после смрти. У року од неколико дана почело се са погубљењима..."
Изасланици су били послати у друге градове да би и тамо подигли исту револуцију.
Ово спровођење насиља није могло на дуже време остати незаустављено. Католички кнез-бискуп, који је почео да опсађује Минцер, убрзо након пада града под контролу анабаптиста, сада наставља свим снагама даљи ратни поход. Бокелсон је, пак, наставио са појачаном применом терора, и у исто време тражио потврде оданости својих поданика:
"Свако ко је био затечен у бекству, помагању неком да напусти град, критиковању краља или његове политике, био би сместа обезглављен. Ова смакнућа углавном је спроводио сам краљ, изјављујући да ће му бити драго да исто учини сваком другом краљу или принцу."
Понекад су делови тела погубљених били приковани клиновима на упадљивом месту као упозорење. До средине јуна, ова извршења постала су свакодневна дешавања.
"Без икакве сумње, Бокелсон би оставио цео град да умре од глади пре него што би га предао, али је опсада ненадано доведена до краја. Двоје људи је успело да побегне ноћу, и показало опсађивачима одређене слабости у одбрани града. У ноћи, 24. јуна 1535. г. догодио се изненадни напад. После неколико сати очајничке борбе, последње две - од три стотине преживелих анабаптиста прихватило је понуду "безбедне предаје", оставило оружје и разбежало се кућама, да би један по један били погубљени скоро до последњег, у масакру који је трајао неколико дана".
Треба нагласити да ово кратко и бурно поглавље анабаптистичке историје није права слика свог каснијег развоја, чије карактеристике пацифизма су још увек присутне код данашњих наследника Менонита, рецимо: Mennonite Brethoen Hutterite komuna (заједница). Заправо, непотребно би било задржавати се дуже на тако издвојеним покретима, да се не ради, како Коен истиче, о "правим претечама великих револуционарних покрета оног доба". Енгелс, на пример, идеализује Тому Минцера кога комунистички историчари до данас сматрају праоцем - премда основ за ову везу није толико економска теорија, колико хилијазам, веровање у "рај на земљи".
Такође, Хитлеров водећи апологета Алфред Розенберг посветио је целу књигу тумачењу речи Минцера, револуционара Горње Рајне. И док су нацисти и историчари комунизма рекламирали анабаптистичке проповеднике као визионаре боље и савршене будућности, људе које су живели векове пре њиховог времена, мање пристрасан посматрач у стању је да тачније пронађе узроке нацистичког и комунистичког учења у том прастаром извору веровања, који сачињава популарно апокалиптичко учење Европе.
Совјетски математичар Игор Шафаревич, у својој књизи "Социјализам као појава светске историје", говори о назадности ове идеологије и њеног историјског кретања, и показује да се социјализам отворено надахњивао хилијастичким идејама Средњег века. Ако су у школама древних времена и философија социјалистичке идеје биле изникле, посебно из дела платониста и гностичара, оне су у Средњем веку, пише Шафаревич, "пронашле свој пут у расположењу народа, и под верским плаштом шириле се међу јеретичким бунтовницима... У пракси, ове идеје су праћене позивима на рушење свог постојећег реда, а изнад свега, Римске цркве".
Бокелсонова деспотска владавина, на пример, заснована је на револуционарном програму "Проповедника" из Цвикауа (центар Минцерових активности раних година 16. века), који је усвојио следећа правила:

1.  Брак, тајни или јавни, није дозвољен;
2.  Жена је доступна, кад год то тело захтева мушкарца;
3.  Сва својина је заједничка.

Ради овог циља, свој власти, световној или црквеној, треба или да се одузму њихова права или да се њихове главе ставе под мач. То значи, да сви крену у побуну, нападну свештенике и униште их. ("Ако овце немају свог пастира, саме овце неће бити проблем.")
"Од краја 17. века, примећује Шафаревич, "социјалистички погледи све више су се проширили међу писцима и философима, многи подстакнути "Утопијом" (1516), Томаса Мора, који је наставио традицију Платона и његове 'Републике', али у времену и приликама Западне Европе..." На крају 18. века, социјализам је изашао из салона и философских есеја, кренуо на улице и постао масовни покрет народа. Деветнаести и двадесети век не додају ништа ново његовој идеологији.
Дух хилијазма наставља да буде обележје социјализма у његовом све бржем развоју, иако се његова религиозна основа губи и сраста с атеизмом.
Основна хилијастичка поставка идеалног света - хиљадугодишња владавина Христа на земљи, скупа са Његовим светитељима - углавном је негована кроз социјалистичку парадигму, при чему је у хришћанском хилијазму ово савршенство достигнуто Христовим искупљењем људске пале природе; будуће благостање социјалистичког света, са друге стране, засновано је на веровању у урођену доброту људске природе и њено савршенство.
Супротно популарним уверењима која шири комунистичка пропаганда, социјализам примарно није економска замисао рођена као супротстављање капиталистичкој експлоатацији у развијеним друштвима.
То је, како Шафаревич тврди "један од најосновнијих и најпримарнијих снага које су се појављивале кроз историју човечанства". Исти дух који је подстакао хилијастичке експерименте "слободне браће" Минцера и других, прожима социјалистичку идеологију и њене различите облике пројаве, укључујући и данашњи милитантни атеистички комунизам.